Bijeo dugme

Бијело дугме, најпознатија југословенска рок група, основана у Сарајеву 1973. године. Издала је девет албума у периоду од 1973. до 1989. године. Бијело дугме је настало из групе Јутро, а ново име је усвојило 1. јануара 1974. Вођа и једини стални члан групе био је гитариста Горан Бреговић, док су се на месту певача мењали Жељко Бебек, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић. У групу су долазили и из ње одлазили из различитих разлога басисти Зоран Реџић, Јадранко Станковић, Санин Карић и Љубиша Рацић, бубњари Горан Ивандић, Милић Вукашиновић и Драган Јанкелић и клавијатуристи Владо Правдић и Лаза Ристовски.

Група се распала због рата у бившој Југославији, а поново се окупила на опроштајној турнеји 2005. у Сарајеву, Загребу иБеограду. Бесплатни концерт код Хајдучке чесме 1977. и опроштајни концерт у Београду 2005. су једни од најпосећенијих концерата на овим просторима.

Настанак

Горан Бреговић у детињству није показивао посебно занимање за музику, па је избачен из ниже музичке школе као ленштина и неталентован виолиниста. Међутим, након што му је мајка купила прву гитару, почео је напорно вежбати, и основао је први састав у основној школи. Жељко Бебек је певао је у групи Кодекси, једном од познатијих сарајевских састава тог времена. На једном концерту Бебек је запазио Бреговића и препоручио га колегама из групе.

У лето 1969. године Кодекси су отишли на тезгу у дубровачки Сплендид бар где су свирали класичан летњи репертоар за туристе. Ту су од од Италијана Рената Пацифика добили понуду да свирају у његовом клубу у Напуљу. Уочи истека првог двомесечног уговора, Бреговић је први пут прешао на соло гитару. Као басиста ангажован је Зоран Реџић који је у то време свирао у саставу Чичци. Зоран је довео и колегу из групе, бубњара Милића Вукашиновића.

Кодекси су до тог тренутка свирали у два клуба, држали се комерцијалног репертоара и стекли редовну публику. Милић Вукашиновић је у групу донео утицај група Лед зепелин и Блек сабат, па су две седмице по његовом доласку добили отказ на свим местима на којима су свирали. После отказа у Напуљу су једва преживљавали, а Бебек се након свађе с остатком групе вратио у Сарајево. Остала тројица су наставила наступати под именом Мића, Горан и Зоран. Крајем године по њих су у Италију дошли Горанова мајка и Зоранов брат Фадил и вратили их кући.

Бреговић се уписао на Филозофски факултет, а у јесен 1971. године гитариста Исмет Арнауталић га је позвао да формирају групу Јутро у којој су се нашли и Зоран Реџић, бубњар Гордан Матрак и певач Златко Ходник.

У Јутру се Бреговић први пут огледао као композитор. Иако годину дана није разговарао с Бебеком, ипак га је позвао када су почетком 1972. године добили термине у студију. Снимили су „Патим, ево десет дана“ која се појавила на Б-страни сингла групе Јутро, док је А-страну заузела песма „Остајем теби“. Песму „Патим ево десет дана“Бреговић је касније уврстио на деби албум Бијелог дугмета. Одмах по снимању сингла, Бебек је отишао на одслужење војног рока, али су остали чекали његов повратак.

Током Бебековог боравка на одсуству снимили су још четири песме: „Кад би' био бијело дугме“, „У суботу мала“, „На врх брда врба мрда“ и „Хоп-цуп“ од којих су се прве две, почетком 1973. године појавиле на синглу у издању Радио Крушевца. Незадовољан правцем којим се Јутро кретало, Исмет Арнауталић их је напустио крајем 1972. године и са собом однео право на име групе. Око тог ауторства су се натезали током 1973. године, а тада су групи приступили бубњар Горан „Ипе“ Ивандић, који је пре тога свирао у саставу Рок и клавијатуриста Владо Правдић, који је стигао из Индекса. Средином године, после свађе, Јутро је напустио Зоран Реџић, а њега је заменио Јадранко Станковић.

Будући да је у Љубљани већ деловао састав под именом Јутро, а публика их је знала по песми „Кад би' био бијело дугме“, група је 1. јануара 1974. године службено названа Бијело дугме. У то време су у студију сарађивали са Батом Костићем, гитаристом ЈУ групе. Бреговић је касније истицао како је та сарадња пуно утицала на његову даљу музичку оријентацију, посебно када је употреба фолка била у питању.

1974—1977

Нови снимци „Топ“ и „Ове ћу ноћи наћи блуз“ понудили су тек основаној сарајевској издавачкој кући Дискотон. Тадашњи музички уредник Дискотона Слободан Вујовић их је одбио уз објашњење да су претрпани и да ће морати чекати бар пола године до објављивања сингла. Нестрпљиви, чланови Бијелог дугмета су истог дана потписали петогодишњи уговор са Југотоном. Када су схватили да басиста Јадранко Станковић не одговара, отпустили су га и марта 1974. године позвали назад Зорана Реџића.

Следећи сингл с песмама „Главни јунак једне књиге“ и „Била мама Кукунка, био тата Таранта“ готово истовремено су те 1974. године објавили Југотон и Дискотон, јер је Бреговић, супротно уобичајеним правилима пословања, потписао и са Дискотоном уговор за сингл. Први већи наступ имали су на фестивалу „BOOM“ у Љубљани 10. маја1974. године када су представљени као нове наде. Тог лета су свирали у хотелу „Кроација“ у Цавтату и припремили материјал за први албум.

Трећи сингл, са песмама „Да сам пекар“ и „Селма“, објавили су 30. августа 1974. године; он је представљао преломни тренутак њихове каријере. Обе их песме избацују у први план и представљају истински почетак оног што ће касније постати „дугм(ет)оманија“.

Током септембра свирају као предгрупа Југословенској поп селекцији Тихомира Асановића, а следећег месеца љубљанском студију „Академик“ за двадесетак дана снимају деби албум „Кад би' био бијело дугме“ који је објављен већ крајем новембра. Пре тога, 9. новембра учествују на Скопском фестивалу, где изводе песму Григора Копрова. У жељи да се уочи плоче што више појављују у медијима, претрпели су „највећу бруку у каријери“, како је касније објашњавао Бреговић.^[1] Бебек је невешто певао намакедонском, а синдикални фестивал никако није био окружење за њих. Следеће вечери наступили су у београдском Дому синдиката на рођенданској прослави тада легендарне емисије Радио Београда „Вече уз радио“, где су уз Поп машину, Смак и Црне бисере, брзо освојили публику.

Загребачки менаџер Владимир Михаљек им је организовао наступ у Сарајеву на опроштајном концерту Корни групе 16. новембра 1974.^[1]

Омот албума Кад би' био бијело дугме

Дебитантски албум од самог је почетка имао одличну продају. Био је запакован у провокативан омот Драгана С. Стефановића који ће и убудуће дизајнирати омоте њихових плоча. Албум је донео серију песама које је загребачки новинар Дражен Врдољак назвао „пастирски рок“.^[1] У песми „Не спавај мала моја музика док свира“ је почетак прича о Бреговићевој склоности плагијатима, јер је у њој приметан утицај песме Чака Берија „Rock n roll music“.

Михаљек је крајем фебруара 1975. године организовао Конгрес рок мајстора на коме су представљена четворица најбољих домаћих гитариста. Будући да је иза свега стајао Југотон и Михаљекова жеља да прогура Бијело дугме, цела акција је била томе подређена. Незванично, на такмичењу је победио Радомир Михајловић Точак, али како он није био Југотонов извођач, није увршћен у четворку најбољих. Ту су се нашли Ведран Божић из састава Тајм, Јосип Бочек (екс Корни група), Бата Костић и Горан Бреговић. Свако од њих је снимио једну страну на дуплом албуму „Конгрес рок мајстора“ (Југотон 1975). Бреговић се определио да ради са својом групом, а пратио га је и Загребачки гудачки квартет. Ту су се нашле песме „Има нека тајна веза“ (на текст Душка Трифуновића), „И кад прође све, пјеваћу и тад“, „Знам за једно тихо мјесто“ и инструментал „Минијатура за моју мајку“. Четворка је кренула и на турнеју, а пратили су их чланови ЈУ групе, без гитаристе Драгог Јелића који је тада био у ЈНА. У то време Дугме је објавило сингл са песмом „Да ми је знати који јој је враг“, а затим су кренули на исцрпљујући југословенску турнеју. Већ у пролеће 1975. године важили су за најпопуларнији југословенски састав.^[1]

Уочи снимања друге плоче повукли су се у село Борике у Подрињу и почели припремати плочу која је морала потврдити како почетни успех није био случајан. Албум „Шта би дао да си на мом мјесту“ сниман је током новембра 1975. године у лондонском Ер Рикординг Студију са енглеским продуцентом Нилом Харисоном. Бас гитару је свирао Жељко Бебек пошто је Зоран Реџић уочи снимања тешко повредио прст леве руке. Текст за насловну песму написао је Душко Трифуновић, а аутор осталог материјала био је Бреговић.

Велики је хит била песма „Тако ти је, мала моја, кад љуби Босанац“, а сјајно су прошле и „Дошао сам да ти кажем да одлазим“, „Не гледај ме тако и не љуби ме више“, те насловна песма. Плоча изразито раскошног паковања продала се у тиражу већем од 200.000 примерака, па су у Југотону измислили назив „дијамантска плоча“ (пошто до тог тренутка ниједан албум није продао у толиком тиражу).

Одмах по објављивању плоче, Бијело дугме је отишло на турнеју по Косову и Македонији. Уместо Зорана Реџића, бас је свирао Мустафа Курталић. Најављен је био велики концерт за Нову годину у београдској Хали спортова уз Поп машину, Булдожер и Код. Иако се интензивно рекламирао, концерт је без објашњења отказан. Група је била позвана да за Нову годину свира председнику Титу у Хрватском народном казалишту. Дежурни из протокола прекинули су њихов наступ после неколико минута јер су се преплашили гласне музике. Будући да је Зоран Реџић отишао у ЈНА, у групу је стигао Љубиша Рацић, гитариста и вођа групе Формула 4. Рацић је добио улогу привременог басисте, а први задатак му је била југословенска турнеја. У Сарајеву их је гледало 15.000 људи, а у Београду су три пута продали дворану Пионир што пре њих ником није пошло за руком. Дугме(то)манија је узела пун замах, а по новинама су се распламсале полемике.

Марта 1976. године ПГП РТБ објављује ретроспективни албум Горана Бреговића на ком су се нашли први снимци групе Јутро, али и песме које је урадио за Зденку Ковачичек,Бисеру Велетанлић и Јадранку Стојаковић. Почетком априла 1976. године чланови групе су се спремали да свирају југословенским исељеницима у САД. Међутим, посумњали су да је у ту организацију умешана и хрватска емиграција па су одустали од концерата, али су ипак отишли у Америку. Тамо су снимили Ивандићев сингл с песмама „Џамбо“ и „Ватра“ и Бебеков с песмама „Милован“ и „Goodbye, America“. У јуну чланови групе одлазе на радну акцију Козара 76 што је био вешт Бреговићев одговор на све критике о прозападној оријентацији. Бреговић, Бебек и Рацић су се са радне акције вратили одликовани ударничким значкама. Почетком јесени у ЈНА су отишли Ипе Ивандић и Владо Правдић, а на њихова места су регрутовани Милић Вукашиновић из Индекса, док је прелазак Лазе Ристовског из групе Смак одјекнуо као фудбалски трансфер.

Трећи су албум опет припремали у Борикама. Плоча се требало звати „Све се дијели на двоје, на твоје и моје“ по песми Душка Трифуновића коју је својевремено изводила Јадранка Стојаковић. Бреговић није стигао направити музику, па је смислио наслов „Хоћу бар једном да будем блесав“. То није одговарало Југотону па је нађена компромисна варијанта „Ето баш хоћу“.

Албум је опет сниман у Лондону, продуцент је опет био Нил Харисон, а бас гитару још је једном свирао Бебек. Албум је објављен 20. децембра 1976. године. На плочи се нашла амбициозна (претенциозна) балада „Сањао сам ноћас да те немам“, као и „Лоше вино“ из репертоара Здравка Чолића (за коју је својевремено музику написао Бреговић, а текст Арсен Дедић), једноставна „Ништа мудро“ која је многе подсетила на „It's Only Rock 'N Roll“ Ролингстонса, те фолклором инспирисане „Слатко ли је љубит тајно“ и „Деде, бона, сјети се, де, тако ти свега“.

У међувремену је Љубиши Рацићу дозлогрдило да свира велике концерте за мали хонорар, па је тражио повишицу - а добио отказ. Заменио га је Санин Карић (екс Тешка индустрија). У априлу 1977. њих тројица одлазе на турнеју по Пољској где одржавају девет концерата. Најављивани као „Водећа југословенска група младог поколења“ изазвали су одушевљење публике ненавикнуте на гламурозни рок. По повратку, групи су се прикључили Зоран Реџић, који је одслужио војску и Ипе Ивандић, који је проглашен привремено неспособним за служење војске.

Југословенска турнеја није текла глатко. Концерте су пратили многи технички проблеми, одзив публике био је мањи, а свађе унутар бенда жестоке. Након прекида турнеје по јадранској обали изгледало је како су пред распадом. Отказани су концерти у Загребу и Љубљани на којима су требали снимати живи албум. Критике концерата су биле суздржане и групи је први пут после четири године кренуло слабије.

По идеји новинара Петра Поповића одлучено је да 28. августа 1977. године, као опроштај пред Бреговићев одлазак у ЈНА, одрже бесплатан концерт код београдске Хајдучке чесме. Посета је надмашила све планове организатора. Процене су се кретале од 70.000 до 100.000, но то је у сваком случају био највећи скуп поклоника у дотадашњој историји домаће рок музике. После предгрупа Здраво, Тако и Леб и сол, на позорницу је изашло Бијело дугме, одсвирало успешан концерт и изашло из кризе. Део те атмосфере забележен је у филму Није него редитеља Миће Милошевића. Касније се показало да снимак наступа технички није добар, па су 25. октобра исте године у сали „Ђуро Ђаковић“ у Сарајеву одрадили још један наступ. Ти су снимци уврштени су на албум „Концерт код Хајдучке чесме“. Наслов је делимично оправдан јер су за плочу користили реакцију публике код Хајдучке чесме.

По завршетку миксовања концертне плоче, Бреговић је отишао у војску у Ниш. Била је то пауза за групу, али не и за њене чланове. Жељко Бебек је објавио соло албум „Скоро да смо исти“ и наишао на лоше критике и слаб пријем публике. Лаза и Ипе су снимили у Лондону албум „Стижемо“ који се појавио 10. септембра 1978. године. Понесени својим радом, уз доста тешких речи по штампи, опростили су се од Бијелог дугмета. Управо због тога Дугме није свирало на рок вечери традиционалног сусрета југословенског стваралаштва младих „Младост Сутјеске“ 11. јуна исте године. Уз образложење да Бреговића нису пустиле војне власти, на Тјентишту су се као посматрачи појавили само Бебек и Реџић. Зато је Бреговић стигао у Сарајево неколико дана касније да на Деветом конгресу Савеза социјалистичке омладине Босне и Херцеговине прими плакету у име групе. Уочи објављивања албума „Стижемо“ ухапшен је Ипе Ивандић због поседовања 3 kg хашиша. Због специфичног психичког стања, Ивандић је на издржавање казне отишао тек почетком 1981. године.

1978—1983

Бијело дугме се окупило у јесен 1978. године са новим бубњаром Ђиђијем Јанкелићем и повратником Владом Правдићем. Окупља се у Нишкој Бањи, где започиње припреме за нову плочу. У Студио V Радио Београда ушли су почетком јануара следеће године.

Објављивање албума „Битанга и принцеза“ пратио је низ цензорских интервенција Југотона. Омот Драгана С. Стефановића на којем женска нога удара мушко међуножје оцењен је вулгарним и одбијен. Из песме „Ала је глупо заборавит' њен број“ избачена је псовка „Који ми је мој“, док је из баладе „Све ће то, мила моја, прекрити ружмарин, сњегови и шаш“, стих „а Христ је био копиле и јад“ промењен је у „А он је био копиле и јад“. Аранжман за „Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш“ написао је Ранко Рихтман, а за „Кад заборавиш јули“ Војкан Борисављевић. На плочи се се поред поред наведених нашле и песме „На задњем сједишту мог аута“, „Битанга и принцеза“, и емотивне баладе „Кад заборавиш јули“ и „Ипак пожелим неко писмо“ у којима су их пратили симфонијски оркестар и хор. Продукцију је опет радио Нил Харисон. Унакажена безличним омотом Југотоновог дизајнера Ивана Ивезића, плоча се појавила средином марта 1979. године и доживела једногласне овације публике и критике. Плоча је тиражно оборила претходне рекорде, а критичари листа „Здраво“ прогласили су је плочом године.

„Битанга и принцеза“ је била увод у спектакуларну турнеју са симфонијским оркестром и хором. У Београду су пет пута распродали халу Пионир, а сав приход су уплатили пострадалима од земљотреса у Црној Гори. На великим концертима их је пратио хор „Бранко Крсмановић“ и симфонијски оркестар. На стадиону ЈНА 22. септембраорганизовали су концерт под називом Рок спектакл ’79. Уз бројне предгрупе: Опус, Сунцокрет, Силуете, Парни ваљак, Генерација 5, Како (касније Пилоти), Прљаво казалиште, ЈУ групу, Револвер, Метак, Бумеранг, окупили су око 70.000 посетилаца. У то време Бреговић је први пут радио музику за филм и то за Личне ствари Александра Мандића. Песме „Пристао сам бићу све што хоће“ (на текст Душка Трифуновића) и „Шта је, ту је“ објављене су и на синглу.

Током 1980. године нови вал је уздрмао југословенску рок сцену. Бреговићев одговор на нови вал је била плоча „Доживјети стоту“. У песмама „Ха ха ха“ и „Трамвај креће“ Бреговић први пут постаје политички ангажован и до непрепознатљивости мења аранжмане старих песмама и настоји да звуче модерније. Бебек је обријао своје чувене бркове, а читав бенд је скратио косу на „прописану“ панк дужину.

Турнеја започиње у Сарајеву, а завршава у загребачком клубу Кулушић где снимају други концертни албум. ЛП је под називом „5. април ’81“ штампан у ограниченом тиражу од 20.000 примерака. Сем старих песама, ту се нашла обрада хита Индекса „Све ове године“. У Београду су те године свирали у више наврата. Поред два промотивна концерта у Пиониру, почетком септембра су се појавили на рок фестивалу на Хиподрому (на којој им је предгрупа била тада слабо позната енглеска група Ајрон мејден)^[2], а одсвирали су три наступа уочи и после Нове године у хали Пинки. Почетком 1982. године свирали су у Аустрији, у Инсбруку у оквиру манифестације на којој је будући домаћин зимских олимпијских игара био у посети бившем. На повратку су им на царини запленили опрему и одрезали прилично високу казну. Да би се финансијски поткрпили, током јула и августа 1982. године одржали су турнеју по Бугарској на којој су одсвирали четрдесет један концерт. Процењује се да их је током тих месец и по дана видело преко 120.000 људи. Будући да је Ђиђи Јанкелић априла месеца отишао у ЈНА, на турнеји је за бубњевима седео Гарабет Тавитјан, бивши члан групе Леб и сол. По изласку из затвора, групи се крајем 1982. године придружио Ипе Ивандић.

Почетком 1983. године Бреговић је уз Дугме и песника Душка Трифуновића снимио плочу за децу „А милиција тренира строгоћу“. Првобитно је било замишљено да на њој пева Сеид Мемић Вајта, али како је он био заузет, ту улогу је обавио дечак Ратимир Боршић Рача.

У фебруару 1983. године група је објавила албум „Успаванка за Радмилу М.“ којим је Бреговић планирао опроштај од публике и да после турнеје расформира групу. Као гост, на снимању је учествовао Влатко Стефановски.

Политички ангажман није изостао ни на овој плочи. Општа ситуација на Косову је била лоша, а Дугме је снимило „Косовску“, песму коју Бебек певао на албанском. „Успаванка за Радмилу М.“ укључује неколико класичних Бреговићевих поскочица, те серију предивних балада - „Ако можеш заборави“, „Не плачи“, „У вријеме отказаних летова“ и изврстан инструментал у насловној песми.

Планирано је било да концерт на Београдском сајму 24. априла буде последњи, али је одзив публике убедио Бреговића да одустане од прекида рада. Бебек је међутим, снимио други соло албум „Мене тјера неки враг“ и дефинитивно напустио групу 23. априла 1984.

1984—1989

Омот албума Бијело дугме

Нови певач постао је млади Сарајлија Младен Војичић Тифа. Бреговић је упражњено место понудио и Алену Исламовићу, али је он, страхујући да би се Бебек ипак могао вратити у Бијело дугме, остао са Дивљим јагодама. Дугме је с Тифом провело лето у Ровињу где су увежбавали нови материјал, а албум се појавио у децембру 1984. године. Бреговић је у то време са Здравком Чолићем основао издавачку кућу Камарад, а за дистрибутера нове плоче ангажован је Дискотон. Албум је једноставно назван „Бијело дугме“, а на омоту је објављена репродукција Косовке девојке Уроша Предића.

Плоча опет представља фолку склоног Бреговића, а гости су Оркестар народних инструмената РТВ Скопље, Ладарице, али и Бора Ђорђевић који с Бреговићем и Тифом пева у „Pediculis Pubis“ и коаутор је текста.

Лаза Ристовски је поново постао пуноправни члан групе. Бреговић је на албум уврстио и обраду химне Хеј, Словени. Прерадио је и своју стару песму „Шта ћу, нано, драги ми је љут“ коју је својевремено снимила Бисера Велетанлић уз пратњу ЈУ групе. Уз нови текст и аранжман песма је, под називом „Липе цвату“, постала највећи хит с нове плоче. Одличан пријем код публике имале су и „Падају звијезде“ (која подсећа на песму „Jump“ групе Ван Хејлен), „Лажеш“, „Да те богдо не волим“ и „Јер кад остариш“. Публика током турнеје слабо прихвата новог певача, а због проблема са алкохолизмом и дрогама и свађе са Бреговићем, Тифа напушта Дугме. Последњи наступ са групом је имао 2. августа на концерту у Москви када су Бијело дугме и Бајага и инструктори представљали Југославију на Светском фестивалу омладине и студената. Тифа је отишао на дослужење војног рока, а касније је ухапшен због поседовања дроге.

Нови певач је постао Ален Исламовић који је у међувремену напустио Дивље јагоде, разочаран њиховим неуспесима у Енглеској. Нова плоча требала је бити најпровокативнија у дискографији групе, али не само због наслова „Пљуни и запјевај моја Југославијо“. У интервјуу Петру Поповићу 1994. године Бреговић говори о томе како је замислио ову плочу.